Priča mjeseca-Rok Trajanja

ROK TRAJANJA

autor Boba Lizdek

za ovu priču Boba je dobila nagradu

Prix d encouragement

koju daje Forum Femmes Mediterranee
(Forum žena Mediterana) na temu

Le Temps qui Passe (Vrijeme koje prolazi)

objavljivanje na Zenica Blogu je prvo publikovanje priče na našim prostorima, zahvaljujući ljubaznosti autorice.

"Ja sam odlučila da se udam, mama! Već tri godine čekam da se rat završi. Ne želim više da čekam. Ne mogu. Ne znam zašto, ali ne mogu. Nema bijele vjenčanice, nema gostiju, nema muzike, na sprat torte. Ne znam ni da li ćemo moći doći do opštine, mislim od granata i pucanja. A, ne znam ni kada će Dugi da se vrati sa linije, ali čim se vrati to ćemo uraditi. Rekao mi je neku noć kad smo se čuli preko radio-amatera. Ja sam već skontala šta ću obući. Ništa bijelo, ništa svila. Biće to onaj njegov vojni kombinezon što mu je bio kratak, pa sam ga ja uzela. Eto, njega ću obući i one maskirne čizme što mi je Unproforac bacio iz kamiona. Malo ću se našminkati i naviti kosu i to je to". Nema šta. Odluka je pala.

Dva i po mjeseca kasnije.

Tmurno novembarsko jutro. Dugi je došao s linije, pa otišao još jednom, pa se vratio, ali ranjen u ruku. Ma, nema veze, to je već sanirano, osim što neće moći da se potpiše desnom rukom, pa je ovih dana vježbao lijevom, da potpis bude bar malo pristojan.

Dan D

Radio je svirao od ranog jutra, na baterije, naravno. Bio je to neki ratni turbo šund. Kuhinja je bila dobro potparena. Na peći se grijala voda za tuširanje (za dvije osobe, pet litara vode). U velikom loncu sarma, i u manjem grah. To je bio svečani menu, plus žito sa orasima i medom, umjesto torte. I kafa. I, da, još smo napravili i sake.
Dugi je nekako cijelo jutro bio odsutan. Nije mu se ništa dalo. Mrzilo ga je da se ustane iz kreveta. Da se razbudi. Spremi. Sve mu je bilo nekako teško. Vukao se po kuhinji sa langetom i pušio jednu na drugu. Nije da se njemu nije vjenčavalo, volio je on nju, baš onako iskreno, ali zar je to baš moralo sada. Pa, i ta ruka. Potpis lijevom. Sve mu je to bilo nekako bez veze.

Ona se već bila oprala i sušila je kosu pored peći, kad je došla komšinica Mili. Donijela joj je neke šminke i nekog nakita, ako je uopšte išta išlo uz vojni kombinezon. Ma, smisliće ona već nešto. Moglo bi biti chic.
Dok je Dugi na jedvite jade navlačio prsluk, jer trebalo je provući dugačku ruku smještenu u langetu kroz sićušni otvor, ona je potpuno spremna ispijala svoju desetu šoljicu kafe. Odakle li joj samo ta kafa...?

15 minuta prije podneva

Bilo je petnaest do dvanaest. Vjenčanje je bilo zakazano za petnaest minuta. Svatovi, tačnije njih dvoje plus kumovi, par momaka iz čete i komšinica Mili su krenuli glavnom cestom preko barikada i baš to jutro snajperista je odlučio da puca neprestano, što je značilo razbijanje svatova, trčanje kad ko može i kad uhvati pauzu za punjenje. Ne, to nikako nije dolazilo u obzir. Potom se El Peace sjeti genijalne ideje da se krene koritom rijeke. Oni lagano skliznuše prema rijeci i krenuše jedno po jedno malim zidom koji je išao svom njenom dužinom. Bilo je bitno ostati neprimjećen. "Ko su ludjaci s bidermajerom!" Na svu njihovu sreću niko ih nije primjećivao. Ljudi su bili zaokupljeni što bijegom od metaka što od kanistera koji su se gomilali u šakama.
U opštinu su stigli sa pet minuta zakašnjenja. Blatnjavi, ali i dalje lijepi i nasmijani. Matičar je upravo htio da krene, misleći da se desilo najgore i da neće ni doći. Poslije je sve išlo vrlo brzo kao da je neko bio uključio fast forward. Čitanje, pristanak, jedino je kod potpisivanja malo zapelo, jer je Dugi ipak zatražio asistenciju. Lijeva ruka mu je previše drhtala, sigurno zbog sakea. Kad su to sve lijepo završili, kad je mlada bacila bidermajer pravo Mili u ruke jer nikog drugog od žena više nije bilo na kilometre krenuli su natrag kući na ručak. Muž i žena i njihovi saučesnici. Za Dugog je sve ovo bilo maltretiranje. Opet je trebalo sići u korito, potom trčati malo, pa se pozdraviti sa svim komšijama koji su ih čekali pred zgradom da im čestitaju, pa se onda nešto veseliti, piti i jesti. Zapravo užas, a njemu se samo spavalo jer je bio kronično neispavan. Marko ga je zadirkivao dok su se penjali uz stepenice što neće moći prenijeti mladu preko praga zbog ruke
Njoj, pak, ništa nije bilo važno. Prag, ne-prag- sad kad je imala i prsten, (doduše samo srebreni), i muža, doduše trenutno polu-invalida.
Kad su ušli u kuću, mama je već bila postavila stol. Sve je bilo čisto i bijelo i mirisalo je na domaću hranu. Već su se bili odviknuli od tog mirisa. Mada je ona iskombinirala tu nešto sa lunch paketima.
Sjeli su za sto...Odmah se bacili na hranu...Jedna kašika sarme, jedna kašika graha, pa onda salata od piletine iz humanitarne...Pa sake...Našlo se tu i domaćeg vina iz kanistera. Pa, pjesma...gitara i usna harmonika...A peć je pucketala i grijala veselu skupinu...Mlada se čak presvukla u lijepom maniru velikih dama i obukla trenerku i debeli vuneni prsluk...Dugi je svo vrijeme šutio, pio i pušio...Nije uzeo ni zalogaja...
Došlo je vrijeme za tortu koje nije bilo, ali bilo je tu žito sa orasima koje je bilo čista supstitucija. Čak i po obliku. Svi za stolom su se pitali kako li su oni došli do žita, oraha, meda, ali niko se nije usudio da to otvoreno i pita...Svako je dobio svoj dio žitne mase, ah, da, mama je istopljenim kakaom još napisala: Živjeli mladenci!
Dugi je dobio dio sa onim Živ...Mlada se davila u slatkišu i sve oblizivala prste. Dugi ni to nije taknuo...Nije mu se dalo...
U jednom trenutku ona se okrenula prema njemu i svojim rukama uzela komad i pokušala da mu stavi u usta.On prvo nije mogao da otvori usta, no ubrzo je popustio i progutao veliki komad slatkog blaga koje mu je mlada prinijela prstima...Uzela je još jedan komad, ovog puta malo veći, i ponovila postupak. On ju je ovaj put dočekao spreman, otvorenih usta, da bogdo nije. U trenutku dok se grohotom smijao na Markove komentare da će ga ženica cijeli život hraniti iz ruke, Dugi se zagrcnu, popljuva polu-sažvakanim zalogajem mladu po licu i nastavi hroptati. Gdje je voda? Na stolu uopće nije bilo vode. Ni u kući. Mama je upravo bila otišla na pumpu. Zvanice se uzvrtiše, pokušaše da mu uguraju sake u usta, otrčaše do komšije s drugog, jer na njihovom spratu stan je već odavno bio napušten, ali ne bi ni njega...Mlada je nepomično histerično vrištala...Dugi je postajao sve plavlji i krući dok potpuno nije pao na stol i to dritto u žito. Začuo se još samo na tren lagani žvižduk, poput neke stare dječije pištaljke na kojoj se kuglica već bila dobro izlizala. Tako je Dugi okončao svoj prvi i posljednji dan u braku kojeg nije htio.Koji ga je uhvatio nespremnog.

A, šta se zapravo desilo?

Mlada je uzela drugi komad i spustila mu u usta, ali mu je spustila i vještački nokat iz Njemačke koji joj je to jutro donijela komšinica Emilija, zvana Mili. Nokat k'o nokat je bio dobar, ali ljepilu je bio prošao rok trajanja i on je baš sad našao da se zaglavi u njegovom grlu. Baš nezgodno.